Lunetu Šišmišowskom Gospodar
Vlad Krvoglad
Blog
srijeda, rujan 24, 2014
 

Nakon osam godina provedenih na ovom blogeru, prinudjen sam da blog zatvorim.

Bloger je odlucio da od oktobra meseca naloge izvan Hrvatske - ugasi. Dakle, i moj. To znaci da vise necu moci da se ulogujem...

Ja sam odlucio da se ovaj put ne usprotivim, jer nisam vise u mogucnosti da koristim vecinu alata koji su spocetka funkcionisali: od sitnica - slicice za avatar, statistikâ, favoriti, mejl - do postavljanja klipova, kopipejstovanja, ispravki teksta... link na drugi bloger sam morao rucno da otipkam! ?

Zao mi je zbog toga, pesme i clanke jesam preneo na drugo mesto, ali ne i hiljade komentara koji su mi draga uspomena na druzenje sa desetinama kolega - prijatelja i prijateljica. A to je nekako i najvaznija strana blogovanja..

Blog "VladKrvoglad" sam prebacio na Blog.hr.

Evo i linka:

http://vladkrvoglad.blog.hr/   

Pozdravljam vas sve.

 

.

VladKrvoglad @ 22:23 |Komentiraj | Komentari: 6 | Prikaži komentare
ponedjeljak, svibanj 19, 2014
 

 

Vlati naspram plavog

i dve prašnjave zmije

šljunkovitom svojom kožom

doveli su me u Jelen Do.

Da si i ti kraj mene

mogla si postati reptilska boginja

ovog napuklog brda

gola i palacava pod kamenom

ližući slanu

ili

bešumna košuta

u potoku kuckavih oblutaka.

Ali nisam te poveo sa sobom

ni poneo u sebi

niti znam

da li si želela poći ovamo.

 

Ovako zamišljam mesto

gde vredi ostati

i sačekati

i odlučiti

šta će se dogoditi.

Kreč iz brda cvili

visine prašinom muti

a krhotine klanca oko mene

sedim starinama nalik postaju.

U ostavljenoj kući

zemljani zidovi

na leptirice i šišmiše mirišu

i tu bih hteo

hteo

da se setim

obećati sebi

da ćeš mi ti ostati

večnost

kipa od medi.

 

A šta li je jelen ovde iščekivao?

Mislim

da je od vremena i pobeleo

i odlučih da ja tebe do večeri sačekam.

Posle vetrovitog dana

Stabla će me dodirnuti zelenim ušima

ili su im to oči, usta, prsti ili pluća

a ja ću zamisliti mesto

gde je jelen zanoćio

i sa kojeg je kamenja

so jezikom izljubio

 

Veče je

i meni je lakše zamisliti svemir

kad nemiri

pokušavaju došapnuti misteriju postojanja

ali ne uspevam ih razgovetno čuti

a i ono što naslutim

još manje mogu zapamtiti.

Metalni sjaj novčića sa svoda

želi me potkupiti da ostanem i sutra

i prekosutra

i dalje

i zaluđuje me brojanjem

svojih dalekih kresnica.

U tanjirima svojih dolina

moj svet samog sebe jede

boginje i košute nestaju

a zemlja

kao zlatni prah u situ preostaje.

Sve je manje ima i sve mi je dragocenija.

Od nje je i ovaj krajolik.

Naslikan je za tebe

ali nisam uspeo na njemu naći

mesto

za sebe

 

 

 

VladKrvoglad @ 00:23 |Komentiraj | Komentari: 5 | Prikaži komentare
subota, travanj 5, 2014


Strah je pesak oštrih čestica
pustinja njenih
suvih
proceduralnih poljubaca.
Usana eolskih
smeši se erozijom
naših momenata bliskih.

Dodirnu me dahom
pogledom kosnu
suvim protrlja ledom
reskom rečju.

Veju
veju
veju
fenom nošena zrnca
crta preostalih
mog napuštenog lica

 

 

 

(Draga E., Ubedio me je Zmiki da za tebe vratim one stihove!

Ma, nisu bili tako losi, samo mi mnogo cvrce na cvoru crne smrce!

Ali, tvoja lepa zelja i krvogladna vrata otvara!)

 

 

 

VladKrvoglad @ 18:31 |Komentiraj | Komentari: 2 | Prikaži komentare
subota, listopad 26, 2013

(2008)



U limanu crnoga pijeska
već vatrom napukloga otoka Krakatoa
dnom sam drakara dodirnuo vode dno
samurovinu za Nausikaju žurno noseći
arealom modrila brižno joj ploveći
dok akove morske nisam izlizao

Jer rasparana tapiserija talasa toplih
i goblen oblaka mokrih i oblih
na vez me ovaj natjeruju hitro
da šumne vale zaljevske vezem
čudeći i školjke šuplje u njihovu snu
hladom moje sjene na morskomu dnu
kao da siguran bit ću u ovoj luci dimnoj

A kad oluja hučna osvane i prestane
ložište će otoka već samurovinu sagorjeti
moj drakar do vodišta sasvim izgorjeti
ali koliko slojeva prozirne plave
pokriti mi mora tijelo željno tebe
da svjetlost ne osmotri kako ti hitam
ispod vala dalekoga
sa žala nestaloga
otoka potonuloga

Krakatoa




(26 X 2013, treća verzija)


VladKrvoglad @ 00:48 |Komentiraj | Komentari: 17 | Prikaži komentare
ponedjeljak, kolovoz 26, 2013


Da sam uštedeo petnaest evra

brže bih stigao kuda sam se zaputio

ali

ne bih prošao kroz tvoj grad.

I ne bih poželeo

da ti se javim i vidim te

najlepša od mojih iluzija.

Sa horizonta tvoga zaliva

pogled mi bombarduje teška flota ostrvlja

i rasprsli plavi prah suhoga neba

diže u vazduh konture

trsata i škurinja i katarine

da iznenada sklope moje kapke

u san sred nemirnoga dana.

I ne otvorih oči na tren

jer

Marina je već poda mnom talasala trepavice

crne ribarske mreže

naoko zaboravljene

po valovnom žalu.

Uhvatih joj pogled taman od vode

pun riba i algi

i malo peska

što naivno dolebdi sa dna.

Marino zelenih noktiju i prelepih grudiju

hteo sam utonuti u tvoju dubinu

zagrljajima plivati po tvom struku

a u ustima osetiti

sveži i gorki ukus dodira naših usana.

I udisati slani miris tvoga daha

dok prstima od vodenog rastinja

sabiraš u kitu naše lagane dodire.

Ali

zapraćaka se stublje bregova

sa hrbata Istre

raskovano čavlima i tunelima

asfaltom i bankinama.

Pada medju nas.

Pršte školjke i školje u krhotine

tonu pod cestu

i točkove medju nama.

Marina nestaje iza mene nezagrljena.

Jedrilje i mornari je zaokupiše

udaljene struje rašivaju joj mreže.

Zamućeno dno

zasivljava njene bistre oči

da ne talože više

srebrne krugove pokreta riba

ni peščane dine

niti slane alge

duboko

duboko

duboko

u meni


.

(26. avgust 2013)

VladKrvoglad @ 23:41 |Komentiraj | Komentari: 10 | Prikaži komentare
utorak, kolovoz 20, 2013
LEPTIRICA JE NA OKREČENOM ZIDU KRALJICA
(20. 08 2011)





Bezimenost mi sluti na bezumnost.

Promaknu s vremena na vreme

nepoznate devojke i žene

koje mi liče na ono nešto

što sam želeo da mi postaneš.

Dodirnu u meni

misli o smislu ljubavi

i minuvši milinom i seksipilom kraj mene

zatrepere u meni nadu pradavnu

koja me trideset godina

u rukavicama za život drži.

(Mislim da ti je moj svet

ostao u kukovima)

Jutra mi stopala

obuvaju u gvoždje

kao da želi da mi noge

što pre odrvene

i listovi uvenu od vremena.

Kupio sam zato ručni časovnik

narandžaste boje.

I obuo žutu obuću

da me na suncokrete i leto podseća:

neko mi je drag odavno rekao

kako su to mladalačke boje

a ja sam sretan

što boje želim opet videti na sebi.

Jer to je osećaj

koji ne treba požurivati.

Bezbedan.

U autobusu sam za negde ka planinama

a on bele rukavice na točkovima ima

i repušinu u koferima putnika.

Razmišljam.

(Misli da joj je ceo svet u kukovima)

Ali,

videću je ja već izdaleka da prilazi.

Svetlost nek joj treperi medju listovima.

I bićemo iznova skupa

na pitomom obronku

ležeći u travi:

pomračina

lelujavim prstima

nek nijanse sve tamnije

po nama posipa.

Boje se približavaju svaka svakoj

da se pod sumrakom

u jednu povežu.

Saznao bih tada zasigurno

da li je u njenim kukovima ostao

moj bezdan.

A iza okuke

okrnjen krug s visine

mutno će svetlo

po putu rasipati.







.

VladKrvoglad @ 23:34 |Komentiraj | Komentari: 0
četvrtak, veljača 28, 2013
PRESTANAK VEČNOSTI.
.
.
Ovaj je dan od tanke plastike izliven
i od sunca stari iako ga ne propušta
i cepa se kao kesa iz supermarketa
ipak imajući u sebi i sate kojih se plašim
jer su to oni koji bi u tami
mogli večno potrajati
nakon ovog svog jutra
koje bi da mi prosevne u sekundi.
Da
ovakav dan bi hteo imati boju svog svetla
u boji mlečnog napitka punog kalcijuma
ili čaja sa paučinastim oblacima vrhnja
kao da i sam oseća da će mi teško pasti na stomak.
Ovaj dan, ovo jutro, ovo doba
godine mi zaviru vetrom
svojom jeseni bi me od tla odvojili
i zimom me prekrili
kao da zima zaista neka krila ima
snežna krila za nevidela
i sneg star i proziran kao i ja što sam
sa hladnim iskonskim paperjem
kojim mi drhtavo tiče lice
prizivajući me da zajedno polegnemo na tren negde usput
na onoliko dugo koliko još do kraja ima
šapućući nežnošću maslačka
'hajde da zajedno taj kraj sačekamo'.
Kraj čega, pitam
kao da ne znam
da je taj kraj i kraj zime
lomni trenutak
kada ono što zaživi dalje
odnese i sruši i upotrebi ono staro
sneg i mene i godinu i doba i krila i maslačkovo paperje
i sve što sam sakupio da sam ja
ono što sam voleo i ono što sam mrzeo
i ono izmedju.
Voleo, mrzeo?
U mojim se rečima sve redje pojavljuje i ta reč
ljubav
a istina je
da je sve više imam u sebi
jer sada ne mrzim, priznajem, tek sada
I dok svakoga dana milioni izgube neki smisao
ja ne nalazim ni jedan
pa ni razlog da mrzim.
U ogledalu sagledavam lice
ono je fotografija mojega.
Eto
zato teško razabirem ovaj svet
jer kako bih i mogao drugačije
tim očima odštampanim u slaboj rezoluciji jeftinog tiska
koje bi htele samo ljubav da snatre i razglase.
A kada se i svet oko mene pretvori
u ovakav dvodimenzioni odraz voljenja
iskrenut u ogledalu
ljudi će postati senke samih sebe
koje pitaju ne očekujući odgovor:
ako je sreća odluka
da li je nesreća neodlučnost?
.
.
.(28 02 2013)
VladKrvoglad @ 18:32 |Komentiraj | Komentari: 11 | Prikaži komentare
ponedjeljak, veljača 25, 2013




Ovde

mlečne magle

smedji talog zemlje

u belu kafu jutru

razmućuju.

A ja shvatih

da nisam dobio

onaj milenijum vremena

što ga sa tobom želim provesti

već bilenijum čekanja

i trilenijum nadanja

čak i onda

kada zagasle električne vetrenjače

svrate nazad jedrenjače

sa mora u reku tvoje luke

one toplobojne večernjače

pa ove reči kao prazne lonce

pobacaju sa te klizave palube

te se i tvoji pogledi

nesigurno zakotrljaju

okruglog sjaja crnih perli

rasutih po palubi


neke

tek osvojene karavele.

Vodolomi valova

moje članke izlome

kada pokušavam hodati po vodi do tebe

a na moje pesničke žice

često čučnu


neke čudne ptice

prekidajući termograme

u kojima ti šaljem

izoterme svoga disanja

i nedodir beznoćja rajske šume.

U njoj ni plehani kokoti

na zlatnim borovima

ili srebrnim jelama

nemaju budilnike u grudima

niti žvizdaljke u grlima

i samo tiho pokazuju

odakle nam se vetar prikrada.

Ali andjeli su do sada svoje boje

u glasove pretvorili

pa tebi s visina

o miru i dodiru

zapevaju

a meni preostaju

skromni šareni petlovi

što me bude

kad o tebi

sanjam






(8.5.2010.)

VladKrvoglad @ 13:58 |Komentiraj | Komentari: 3 | Prikaži komentare
srijeda, studeni 28, 2012
(Ovo je bio verovatno najteži trenutak u mom životu...)

 

 

stavio sam po jedan osmeh
u svaku kovertu otkrivenu
tobože dečijim slovima ispunjenu
i upakovao ga za ne videti odmah

a poštar sam i pisac i osmehnuti

 

 

 

 

 

(08 06 2008)

 

 

 

VladKrvoglad @ 19:40 |Komentiraj | Komentari: 8 | Prikaži komentare
subota, studeni 17, 2012
SAN I ZIMA NA PORODJAJU

 

Može li se zaspati

na dušeku od šećerne vune

i kakav bi san tada usnili?

 

. . . . .

 

Dok me vreli vazduh njenih pluća

grebe u grlu ribljim kostima

svrbe me ruke

da joj suknju opet podignem

i dlanove zalepim

po čvrstim bokovima.

Moja svest postade

naopaki žuti trougao

kroz koji joj pod košuljom slutim

unezverene zenice grudi .

Izvinula se gipko ka meni

da tangente mojih prstiju

te bele kugle

u platnu joj pronađu.

Shvatam nekako

da se i sinusi moga vidnog polja

poklopaju sa granicama ovog žutila.

Ali ne marim.

Jer već joj kolena podižu butine

da stegne svoju toplinu

oko mene

i samo će krov mojih leđa

štititi našu intimu

a kraci njenih nogu

održavati ovakav krov na sebi

sve dok mi i krv ne pobeli

i u duhove se gavrana pretvori

koji padaju po letini

njene izorane rodnice

 

 

 

VladKrvoglad @ 22:24 |Komentiraj | Komentari: 16 | Prikaži komentare
utorak, listopad 16, 2012
 

 

Zaćutao sam

odjednom

kao da ću time doći do daha

jer kako bih ti mogao reći

da me sačekaš

laž i nadu davljenika?

A svestan sam duboko

da jesam uživao u tebi

plivač koji se odmara na teškim toplim talasima

iako zna da je možda i predaleko otplivao

ne priznajući ni sebi šta želi.

Voda mi odmah ulazi u pluća

čak i kroz otvorene oči

a ja tek sad ćutim

koliko sam toga želeo:

malo i mnogo

a uvek isto

da misliš na mene

onako kako plivač na nujne duboke talase oko sebe misli

i da ta misao bude prisutna u tebi

poput plavetnila u dubokoj vodi.

I plivao bih po tebi

širokim nehajnim zamasima

sve dok ne poželim još više

da otplivam zaista daleko

predaleko od obale

rastopim se umoran u talasima

ispunim ih sobom makar za tren

nek se sklope oko mene

i sve stane s lakoćom

kojom sam izgubio težinu u vodi.

Ali

uplaših se

struja će me dnom odvaljati

nazad

sve do obale

na kojoj stojim

 

 

VladKrvoglad @ 22:48 |Komentiraj | Komentari: 25 | Prikaži komentare
subota, listopad 13, 2012
(16. 04 2009)

 

 

Kako spasiti očajnu devicu

kada joj pletenica izgori

od svakog dodira mojih ruku?

Možda je tome razlog

što ih od papira pravi

i umesto pravih dobacuje

svakome koga ugleda

sa svoje kule bez izlaza

I mada poželeh blistava krila

sa snagom doleta do njenog kruništa

nadjoh samo garava demonska

od kojih zatitraše po meni

dodiri podzemlja i kresova

i jedva ih strgoh sa sebe

ne želeći da postanem

još jedna osudjena duša

jer kada kažu da crno svima dobro stoji

mislim da je to pomak naopako:

onaj ko tame nema u sebi

uzalud gasi svetlost svojih očiju.

I zato

ipak vidim

a dokle, ne znam

mada dovoljno daleko

da primetim cvetanje

sumpornog cveta po pesku

i miris šalitre kreča na zidu

spremljenih za moj portret;

i tako konačno shvatih

da ni u ovoj pesmi

moja freska oreola nema

jer ga neću moći pozajmiti

ni iz kakve druge poezije

pa ni od vrste sa plavom pozadinom

one sa ponekom iskrom

da se može čitati

svako veče


. . .


I zato

isećiću zlatnim rezom

iz senke svoga lica

konturu njene siluete

a na ogledalu će ostati moga daha

kao da kašlje prehladjena aždaha

ili sitno šapuće u mraku

vreli pesak Sahare.

I to je takav dah

ma, za udariti po oblaku

onda kada nisi žedan a poželiš kiše

dah od kojega ne vidim

ni da li bi mi oči zasijale

da je sretnem negde u svojoj blizini

makar

to i nije važno:

ona tka vodu sitnim pokretima

za košulju od ribljih krljušti

svoj oklop za hladnoću noći

dok ja tražim odsjaje

sa krila Žar~Ptice

za toplinu moga dana

za mekotu u očima

ili za svoj oreol

u sledećoj pesmi

 

 

 

 

 

VladKrvoglad @ 17:12 |Komentiraj | Komentari: 6 | Prikaži komentare
utorak, listopad 9, 2012
 

 

 

 


Da su visoki

osmatrači sreće

dani se ne bi nizali

u ove monotone niske

ali kad ih čekaš

visoki ili niski

dani su ti isti:

količinom svetla

koju odbiju od sebe

i od tebe

i od mene

kao i veličinom i oblikom

zrna svojih sati

kojima ovo čekanje

u krugove

koncentrične

zatvaraju

 

 

 

 

(08 04 2010)

 

 

 

VladKrvoglad @ 15:49 |Komentiraj | Komentari: 5 | Prikaži komentare
petak, listopad 5, 2012
(22 lV 2009)

 

Ležimo na ledjima

i započinjemo naše putovanje
 
ti i ja

čim toraks brda Korab zaškripi

i ne boj se, mila devojčice

takav brod ne tone

on već plovi naglavačke po vazduhu

pa se i ovaj naš ljuljuška friško umiven

u oseki večernje izmaglice

iščekujući plimu vetra da isplovi

po pučini kliske stratosfere

da se stopom o dolinu odgurne

što pre kobilicom po oblacima zanjišti

i u tu plavu brazdu zasadi ptice i avione

mamce kojima će noćas napecati

neoprezne zvezde sa horizonta

čim izrone iz dubina

još sinjega neba oko nas.

Ležimo i milujemo se

sasvim lagano

jer se korab zaljulja i od disanja

a samo nas nemi meteoriti

udaljenim delfinskim skokovima prate

po platnu ove večeri.

U tebi

kao u jatu snažnih riba

što vriju u plićaku

ja lebdim dugo

lebdim glatkim pokretima

lebdim

dok se jato ne razidje

 

 

(Nostalgija za njom) 

VladKrvoglad @ 00:14 |Komentiraj | Komentari: 9 | Prikaži komentare
petak, travanj 27, 2012
 

U užasnom se ritmu mi njišemo

sporijem od klatna zidnoga sata

moj dragi prijatelju

i zato možda sanjaš kožno remenje

i ćerku kojoj si dao ime Noa

dok izlazi nasmejana iz Štajnerove škole

njišemo se kao da iz šale plešemo stiskavac

a muziku sam odabrao po tvome ukusu

onu snažnu i setnu

što iznenada zaurla disharmonijom

da se lakše stopi u katarzu nostalgije

moj dragi druže

Njišemo se zajedno

kao da ima povetarca u ovoj sobi

gde nije bilo dopušteno remenje ni uzice

samo posete

ljuljamo se u ritmu disanja

ali samo moga

dok se sećam onih susreta

kada smo gladni

krali tost ili šunku iz tvoga internata

ili lagali o važnosti naših postojanja

pišući tekstove naručenih panela

za onog čudnog direktora

kako bi za honorar kupili materijale

i naslikali nekad tako važne slike

Njišemo se kao da bi time mogli izbeći

strele tvoga hrišćanskoga imenjaka

ali nas one ipak probadaju

planovima i željama neostvarenim i mrtvim

kakvi bi i mi bili

da se ne pokrećemo ovim stihovima

još samo njima

stihovima kojima žalim za tobom

za tobom

lelujava senko

moj prijatelju Sebastijane

 

.

VladKrvoglad @ 00:03 |Komentiraj | Komentari: 1 | Prikaži komentare
utorak, travanj 24, 2012
(02 III 2008)

 


imam još uvek srce
nezasluženo kao orden
a bilo je od kamena plovućca
te elegije moje sadašnjosti

jednom me je perje zavejalo
kada je pao ikar, dal' moj
čudnim letom zrakomlata
kovitlacem javorovog semena

kriknu i timijan pod katranom
dahnu crnu maglu
zevnu kao izdana aždaja
u mome povrtnjaku

tako sam prestao
želeti da te volim

pogledala si me tada
kao da te oči peku
a srce je moje iz grudi
sišlo u gole pete

zato ne bih da stanem 
na neki trn po ovome putu 
jer više mi srce nije
ona kamenita lenta

 

(druga verzija, 24. IV 2012) 

 

 

 

VladKrvoglad @ 22:54 |Komentiraj | Komentari: 4 | Prikaži komentare
utorak, veljača 7, 2012
 

Isplakao bih rijeku
da njome otplivam ka njoj
ali ne znam plivati
a ta bi voda zajazila put do nje.
Zato
ne smijem plakati.
Nasmijao bih se od sreće
kojom bih ju želio preplaviti
ali znam da ona ne pliva u radosti
i to bi je odnijelo daleko od mene.
Zato se ne smijem smijati.
Zaboravio bih je na bar jedan dan
pokušavajući se sjetiti onih
koji nisu bili tjeskobni od iščekivanja
ali znam da bi taj jedan bio prekratak
za oporaviti se od ovakve ljubavi.
Zar prestati voljeti
i ne osjetiti u sebi
rijeku u oku
ni sreću u nutrini
lakoću zaborava
niti živost sjećanja?
 

 

 

 

 

 

VladKrvoglad @ 01:05 |Komentiraj | Komentari: 6 | Prikaži komentare
petak, siječanj 27, 2012
 

Pesme koje sam ti napisao

bile su kaleidoskopi od slika

iz kojih se samo naziralo

da si ti princip njihovog nastanka.

Sad vidim da je to bio

veoma prikriven način za reći

'svakoga dana

kud  god da pogledam

srećem viziju

tvoje lepote'

ili sasvim otvoreno

'veoma mi je stalo do tebe

i ne osećam se potpun

kada te nema'.

Zato u ovim stihovima ne koristim slike

nego ovu neposrednost

i želim te njome pomilovati

po unutrašnjosti tvog bića

jer rukama ne mogu dotaći

tvoje lepe grudi .

Ni  vizija nemam za ovu pesmu.

Nikakvih.

Ovo je iskrenost

i njome bih te sačuvao u meni

onakvom kakva jesi u sebi

jer zaslužuješ postojati

i opstajati

baš takva

pa makar iz ovog sebičnog razloga

da bih se ja sećao naše ljubavi

kao da ćemo je sutra nastaviti

- a  priznajem ti

to do sada nisam poželeo

sa ženama sa kojima sam bio

i ni ne verujem

da ću ponovo imati prilike

za takav osećaj.

Ove su reči pogubile svoje boje

ali i ovakva crno-bela ispovest

biće dovoljna da otkriješ

kako si upravo ti

bila najbolja prilika mog života.

Reči gube smisao.

Pa, neka je i tako.

Preostaje radost svesti

da si ikada poželela

biti

baš moja.

 



(foto: peter lindbergh)

 

 . 

 

 

VladKrvoglad @ 01:03 |Komentiraj | Komentari: 14 | Prikaži komentare
ponedjeljak, siječanj 23, 2012

(something old,
something new,
something borowed,
something blue)


Nove joj čarape tanane,
zabijele se prozirne do bedara,
i zabliješte kao putene joj butine.
'A kako mi stoje?' , sa smiješkom me pita.
Još maleni nabor ispravih prstom,
i 'Zaista dobro!' odgovorih zdušno.

Namigne sada plavom podvezicom,
čipkom i različkom prve klase,
što cvjetove joj nad koljena glatka skrase.
"Neće se otpustiti, zar ne?", kaže.
Provjerih elastiku vlastitom rukom:
'Ma, neće, jer jedro se i dobro drže!"

Oblači haljinu bijelu sada,
a pomažem joj i ja smjerno tada,
zakopčah je na leđima s malom mukom,
jer zadrhti joj koža od dodira zvukom.
"A haljina je posuđena" ona suvišno doda,
na što se stresem malo - jer, baš je to zgoda.

'Gdje li ću sad naći još i nešto staro?'
Okrene se zabrinuto i namršti ona.
Traži po našoj sobi žurno,
pomognem joj i ja, iako tužno,
ali, pretražujem želeći da se vrati,
osmijeh na njezinu licu.

"Ničega tu više nema!"- nogom lupne,
"I to baš sada , kada se drugome žurim!'
"I ko mi još pomoći može!?", piska...
I tu se po grudima šakom bubnem,
te "Ja!" reknem sretno do vriska,
jer pod rukom tad osjetih nešto staro!

'Evo ti sata mojih grudi što peče!"
Strgah ga ispod revera. Tik.
"Treba ti to, jer drugoga nema!" Tak.
Sretna je opet i drâga, sada
zastane, posluhne malo tada:
"Čudno je, ali više ti ne kuca " reče.


 

(april 2008)







VladKrvoglad @ 23:22 |Komentiraj | Komentari: 17 | Prikaži komentare
nedjelja, siječanj 22, 2012
Gde da se zakacim i malo prespavam...?



 

Huh...bas  je duboko ovo plavetnilo!

 

 

 

VladKrvoglad @ 18:55 |Komentiraj | Komentari: 9 | Prikaži komentare